БроузериВеб-прегледач, веб-читач (енгл. web browser или само browser) је алатка која кориснику омогућава прегледање веб-страница и мултимедијалних садржаја везаних за исте. Служи за проналажење, прегледање, преузимање и представљање података на светској мрежи (вебу), чије је одредиште одређено веб-адресом (URL-ом), а осим саме веб-странице може бити и чисто слика, снимак или нека друга врста датотеке (фајла). Хипервезе које се налазе на страницама интернет прегледача омогућавају корисницима лакше проналажење жељених података. Иако су прегледачи првенствено намењени за коришћење светске мреже (веба), они се могу користити и за приступање подацима веб-сервера приватних мрежа или датотекама датотечних система. Најпопуларнији прегледачи данас су:
Сви наведени програми су графички, што значи да осим текста могу приказивати и визуелне садржаје. Осим графичких постоје и текстуални прегледачи, који могу приказивати искључиво текст (нпр. Линк, енгл. Lynx; Линкс, енгл. Links) и специјализовани говорни прегледачи какве могу да користе слепе или слабовиде особе.
| Претраживање вебаПретраживач веба (енгл. web search engine) представља интернет сервис, чија је сврха тражење информација на вебу, и то углавном задавањем кључних ријечи, а много ређе избором понуђених ставки. Резултат претраге се најчешће приказује као списак веб-сајтова/веб страна који садрже тражену информацију, уз могућност да се веб-странице које су одговор на упит посете са страна претраживача. Веб је развио Тим Бернерс-Ли и његове колеге, 1990. године. За нешто више од две деценије, постао је највећи извор информација у историји човечанства. Процењује се да је укупан број докумената и записа у базама података, стотине милијарди.[1] До краја 2005. године, већ је било преко милијарду корисника интернета широм свијета. Проналажење информација на интернету је постало битан део свакодневних животних активности. У ствари, претраживање је друга најпопуларнија активност на вебу, иза е-поште, са преко 550 милиона претрага сваки дан. Веб се састоји од површинског и дубинског (такође скривени или невидљиви веб). Свака страница на површинском вебу има логичну адресу која се назива веб-адреса (енгл. Uniforme Resource Locator - URL). Веб-адреса странице омогућава њено директно учитавање. Супротно томе, дубински веб садржи странице које није могуће директно учитати као и записе у базама података који су ускладиштени у системима база података. Сматра се да је дубински веб 100 пута већи од површинског.[1] Алатке које се користе за проналажење информација на вебу зову се претраживачи. Верује се да је више од милион претраживача оперативно на вебу. Претраживаче је могуће класификовати на основу типа података које претражују. Претраживачи који претражују текстуалне документе зовемо претраживачи докумената, док претраживаче који претражују структурисане податке који се чувају у базама података зовемо претраживачи база података. Многи популарни претраживачи као што су Google и Yahoo су претраживачи докумената, док се многи претраживачи е-трговина као што је Amazon.com, сматрају претраживачима база података. Интегрисани претраживач Википедије је такође пример претраживача базе података. Претраживачи докумената обично имају простији интерфејс са текстуалним пољем где корисници уносе свој упит који обично чине кључне речи које одражавају потребе корисника за одређеним информацијама. С друге стране, многи претраживачи база података омогућавају корисницима да врше специфичне и сложеније упите. Постоје и претраживачи који су специјализовани за претрагу мултимедијалних датотека (аудио и видео записа и слика). Већина претраживача покривају само мали део веба. Да би се повећала покривеност једног система претраге, могуће је комбиновати више претраживача одједном. Системи за претрагу који користе друге претраживаче за обављање претраге и комбинују их са својим резултатима, називају се метапретраживачи. Популарни претраживачи су:
|
|
